Патријарх српски г. Иринеј: Када бисмо издали Архиђакона Стефана, издали бисмо и себе

Никоме не треба да смета Република Српска. Никоме не треба да смета што народи у Републици Српској и у Босни и Херцеговини данас живе у миру. Изгледа да некоме ипак смета. Не треба да будемо неко кога је издалека лако покренути помоћу даљинског управљача. Коме смета Архиђакон Стефан, први мученик Христов? Он је образац, узор покољењима. Када бисмо издали Архиђакона Стефана, издали бисмо и себе. Ми не присиљавамо никога да га прославља. Свако нека слави своје узоре, своје светитеље, своје праведнике! Са своје стране, молим се Господу Исусу Христу да нас позна и препозна као своје, као људе праштања и љубави, поручује Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј у интервјуу за Јутарњи лист.

Најприје Вам желим честитати надолазећи Божић и Нову 2017. годину, али бих се вратио на Вашу поруку за Васкрс 2016. и похвалити Ваше писмо које се читало у православним храмовима. Особито бих истакнуо дио писма у којем кажете да ''ако једни другима не опростимо, неће се ни нама опростити, а ако осуђујемо, већ смо ми сами осуђени, учи нас Господин. Без праштања и сагледавања властитих сагрешења према ближњима, пријатељима и непријатељима, нећемо моћи у своја срца да примимо свјетлост ускрснућа нити да постанемо баштиници наде на вјечност у којој нема ни страха, ни уздаха, ни туге''. Како проматрате процес помирења на простору бивше Југославије?

Благодарим Вам на честиткама. Препознајући у Вама брата хришћанина, верника Римокатоличке Цркве, нама православнима по вери најближе, узвраћам најсрдачнијим честиткама и добрим жељама у новом лету милости Божје, Вама и Вашим најближима. Похвале које сте ми упутили заправо се односе на начин мишљења који је битан део православног етоса и традиције. Похвала припада Православној Цркви као целини. Захваљујем Вам и на прилици да се обратим широком кругу читалаца, који надилази духовне границе Српске Православне Цркве.

Праштање је императив нашег хришћанског живота. Али да би праштање било могуће, потребно је да, као најдрагоценији аманет који нам је Христос оставио, у својим срцима негујемо љубав. Љубав је божанска особина коју Бог дарује и нама људима по Својој благодати и милости. Уствари, „Бог је Љубав” (И Јов. 4, 16), а „љубав је од Бога” (И Јов. 4, 7). Њу треба да негујемо и делимо са ближњима, али и са онима који у нама не препознају пријатеље. Што се праштања и помирења на подручју бивше Југославије тиче, мислим да свако треба да брине о томе колико му сâм доприноси.

Настојао сам, колико сам имао прилике, да шаљем поруке хришћанске љубави. На пример, прошлог лета, приликом прославе великог јубилеја Српске Православне Цркве - четири века од оснивања најстарије српске богословске школе, Богословије у древном манастиру Крки - срео сам се са далматинским бискупима, преузвишеном господом Пуљићем, Баришићем и другима. Трудио сам се тада, због оба народа - пречесто трагичне прошлости, поготову недавне - да упутим речи братске љубави, заједничког живота, међусобног препознавања и прихватања заједничких хришћанских вредности. Намерно нисам имао никакве припремљене говоре. Хтео сам да говорим из срца, из душе, и да то саговорници и верници обе Цркве препознају. Не знам да ли сам у томе успео. Када кажемо: „Рат је велика несрећа”, то се не односи само на страдале и на уништену имовину као непосредну последицу. Економије у три наше државе - мислим и на Босну и Херцеговину, јер и она је наша - нису се још увек опоравиле. Млади људи, духовни, интелектуални и биолошки потенцијал код свих нас одлази у бели свет. Срећу траже у Немачкој, Канади, Аустралији... Уграђују се у туђе државе, подижу далеке градове, ору туђе њиве... То је такође последица рата.

Разумемо се добро. Језици нам се другачије зову, али се разумемо. Навике, многи обичаји, свакодневне бриге, разликују ли се битно? Рекао бих: не! По нашем медјусобном праштању и љубави и небо и земља ће нас препознати као ученике Христове. То је најбољи начин служења Господу свакога ко носи Христа у срцу. Ово се не односи само на појединце него и на народе, у најмању руку на оне који су стасавали на традицији негдашње Европе, макар донекле хришћанске, за разлику од данашње, постхришћанске (или можда претхришћанске?).

2. Поглавар Исламске заједнице у Босни и Херцеговини реису-л-улема Хусеин Кавазовић је љетос оптужио Српску Православну Цркву ''да својим дјеловањем потиче национализам и штити доказане ратне злочинце, што отежава могућност суживота и изградње стабилних односа у БиХ''. Рекао је да ваша Црква охрабрује српски национализам и искључивост, и доприноси величању злочина и злочинаца, чиме додатно отежавају пут помирења, разумијевања и осигурања бољег живота свих грађана БиХ. Тешке су то оптужбе. Јесте ли вољни то коментирати? Јесте ли се у међувремену чули с реисом Кавазовићем и јесте ли изгладили тај спор?

Господина Кавазовића лично не познајем. Он нема никакав службени контакт са Светим Синодом Српске Православне Цркве, али претпостављам да има, бар повремено, службене сусрете са неким тамошњим нашим епископима, вероватно у оквиру Међурелигијског већа Босне и Херцеговине.

Зачудио сам се жестини и неодмерености његових ставова, нарочито његовој оптерећености постојањем Републике Српске. Очигледно, погрешно сам сматрао да епоха Мустафе Церића представља прошлост. Зато нисам желео да на његове крајње нетрпељиве и неправичне изјаве реагујем - ни лично, ни синодски, ни у равни наше Информативне службе. И овде ћу, одговарајући на Ваше питање, дати само најкраћи могући коментар.

Речи које оптужују, упирање прста према суседу, не доноси никоме ништа добро. Треба их се чувати. Не дао Бог да речи верских лидера буду изговор за нова насиља и нове несреће! Видимо до чега доводи злоупотреба ислама. Страдају невини, не само у Сирији и Ираку него и у Европи. Нису бољи ни лицемерни „хришћани” када стављају знак једнакости између тероризма и ислама као религије. У Бога верујемо, суседи смо, наши верници су суседи, негде врата до врата. Не гледамо односе са муслиманима у Босни кроз господина Кавазовића. Пространа је Босна: различитих људи има међу муфтијама, имамима, хоџама... Нико се није надао бесмисленим оптужбама. Живели смо вековима заједно. Тако треба и да наставимо.

3. Какви су заиста односи Српске Православне Цркве са Исламском заједницом у БиХ, а какви они у Србији?

У Србији имамо добре односе са свима. Скоро је овај свет напустио наш пријатељ Хамдија Јусуфспахић, али имамо пријатеље и у његовим синовима. Донедавно је реис био Адем Зилкић, племенит човек; његов наследник, млади реис Сафет, образован, духован младић, пријатељ је са нашим млађим свештеницима. Сарађујемо, веома лепо, и са рабином Исаком Асиелом. Са свима смо као са својима. Надбискуп Хочевар је такође наш пријатељ. Дође понекад и до тога да се у нечему не слажемо. Али брзо све решавамо и идемо даље.

У Србији сви имамо потпуно иста права. За то се и ми залажемо; сматрамо да је то у духу Јеванђеља и Православља. Сва деца уче веронауку у школи, сви имамо војне свештенике и на телевизији заједничке емисије, своје радио станице; од комунистâ одузета имовина свима се враћа, мада би процес реституције могао да буде и бржи и доследнији. Митрополит Порфирије ми је причао да и он у Хрватској лепо сарађује са муфтијом у Загребу, са рабином такође. Он међу бискупима има и пријатеље из студентских дана. Надам се да може и даље да негује та пријатељства.

4. Као што знате, нисте доживјели прозивања само од стране Исламске заједнице. Предсједник Бискупске конференције Босне и Херцеговине, кардинал Винко Пуљић, надбискуп и метрополит врхбосански, упутио вам је у име свих чланова БК БиХ 8. фебруара 2016. писмо у којем реагира на изјаве тијеком прославе ''Дана Републике Српске“ у Бањој Луци, 9. јануара 2016. Што сте мислили када сте рекли да је Република Српска ''утемељена на истини Божјој, на правди Божјој''?

Реакцијом господина кардинала Пуљића, надбискупа сарајевског, био сам изненађен - да не кажем запањен - више него и реакцијом реиса Кавазовића. Из истих начелних разлога као и у случају г. Кавазовића, сматрао сам да ни Пуљићева изјава не заслужује одговор или коментар Српске Православне Цркве, посебно због тога што он веома добро зна шта смо све претходно заједнички савлађивали и савладали, захваљујући узајамном поверењу.

Ипак, Вама ћу одговорити, премда са што мање речи јер ране треба лечити, а не продубљивати.

Република Српска је створена да осигура опстанак српског народа и Православља на простору западно од Дрине и да, као што је Дејтонским споразумом и предвиђено, буде чинилац мира. Без Републике Српске, уверен сам, на том простору не би ни било Срба. Знате, данашњу ситуацију описује наш савремени песник стиховима:

„Кажу нам: будите потпуно спокојни!
Чуде нам се: зашто се забога плашите?
Кажу нам да то ни по коју цену,
кажу да то неће, да не сме, да не може бити!
Кажу нама,
који знамо
да је већ било.”

Нисмо ми Срби дошљаци у Босни, као што нису ни Хрвати, а, наравно, ни данашњи Бошњаци муслиманске вере. Али видите шта је са хришћанима у колевци хришћанства, на Блиском Истоку! То што се данас дешава онде, сликање са одсеченим главама хришћана, најпре се десило овде, у нашој кући, у Босни и Херцеговини. Исти људи, боље рећи нељуди, који то чине тамо, прво су чинили овде, у Европи. Колико је наших светих храмова и манастира у Републици Српској порушено, обесвећено, оштећено? Колико је знаних и незнаних светих мученика, пострадалих само зато што су хришћани, што су православни, што се крсте са три прста?

На овај начин схватам да је стварање, постојање и напредак Републике Српске дело правде. А за нас хришћане праведно је оно што је утемељено на истини, а једина истина је Онај који је за Себе рекао: „Ја сам Пут, Истина и Живот”. Уосталом, Република Спска је и гарант опстанка Хрватâ у Босни. Ја се молим Богу за политичке власти Републике Српске да раде и поступају хришћански, како према својим сународницима тако и према њеним житељима који нису ни православне вероисповести ни српске народности.

5. Кардинал Пуљић особито реагира на изјаву да је ''Република Српска постављена на крви светих мученика, на костима светих мученика, а све што је постављено на правди, на истини, на крви за правдом и за име Божије, то је вечно и непролазно'', па вам поручује: ''Политички ентитет Република Српска у Босни и Херцеговини јест људска, а не Божја творевина. То је зацијело јасно и Вашој Светости. Ми кршћани, поучени објављеном Божјом истином, добро знамо: Све што је човјек створио пролазно је и има рок трајања; није вјечно нити је непролазно. То више зачуђују и збуњују овакве изјаве Ваше Светости, као врховног ауторитета Српске Православне Цркве. Само је Бог вјечан и непролазан!'' Цијенио бих да ми кажете јесте ли на било који начин, приватно или јавно, одговорили овом кардиналовом писму и како коментирате његове критичке ријечи.

Као што сте вероватно и Ви приметили, немам обичај да јавно одговарам на преке речи. Мислим да то не може никоме да донесе ништа добро. Неки пријатељи ме због тога приватно критикују. Али, сматрам, Бог све види и о свему суди. То је више него довољно. Од једне беседе, која упућује вернике и народне предводнике да буду достојни својих предака, светих мученика који су дали живот за веру и отаџбину, да буду хришћани, прави се афера. Рекоше ми да код Хрвата постоји израз „света нам земља Хрватска“, као и филм Света Хрватска. То је, по мени, и својеврсна педагогија. За Јерусалим и Палестину се каже Свети Град и Света Земља. Не мисли се на камење и опеке. Тако је и са Републиком Српском. То је и питање вере: ко заиста верује у светост невино пострадалих људи? Ко заиста верује да је вечно оно што је постављено на њиховој добровољној жртви, на њиховим светим моштима?

Тачно је да државе буду и прођу. Србија за време ропства под Османлијама није постојала, па ипак, ево је насред Балкана. Древни Израел је васпостављен после Другог светског рата, после више од две хиљаде година непостојања. Хрватска је веома млада демократија. Трајање није само у времену. Кроз љубав покољењâ, кроз молитву за претке, кроз уметност, траје се и у вечности. Никоме не треба да смета Република Српска. Никоме не треба да смета што народи у Републици Српској и у Босни и Херцеговини данас живе у миру. Изгледа да некоме ипак смета. Не треба да будемо неко кога је издалека лако покренути помоћу даљинског управљача. Коме смета Архиђакон Стефан, први мученик Христов? Он је образац, узор покољењима. Када бисмо издали Архиђакона Стефана, издали бисмо и себе. Ми не присиљавамо никога да га прославља. Свако нека слави своје узоре, своје светитеље, своје праведнике! Са своје стране, молим се Господу Исусу Христу да нас позна и препозна као своје, као људе праштања и љубави.

6. У духу поруке о миру о којем говорите у реченом писму за Васкрс, кардинал Пуљић вас братски позива и искрено моли ''да им помогнете изградити истински и трајан мир међу свим овдашњим људима и народима, те нашим Црквама и вјерским заједницама, који неће бити утемељен на безакоњу и сили јачега, на искорјењивању других и другачијих него 'на истини Божјој, на правди Божјој', јер само такав мир јест у Богу утемељен и може имати здраву и зајамчену будућност какву сви ми прижељкујемо''. Што можете учинити како би узнапредовало миротворство?

Српски народ је, као мало који народ, искусио шта значи безакоње и сила јачега. То понајбоље знају стотине хиљада избеглица који су остали без својих најмилијих и без имовине. Из тог разлога потписујем речи кардинала Пуљића и позивам га да заједно помогнемо да се изгради мир заснован на правди Божјој. Јер ако ми, хришћани, не дамо свој лични допринос, не гледајући само трун у оку свога брата, шта можемо очекивати од других, који у Христа, Кнеза мира, не верују или ни у каквог Бога не верују? Да будем праведнији: има примерâ да они који за себе говоре да су атеисти или агностици, хришћанскије поступају од неких који кажу да су верници.

7. Када већ имам прилику вас молити за нека појашњења, допустите да вас упитам што сте точно жељели казати када сте лани приликом посјете манастиру Крки у поводу 400 година тамошње богословије рекли, цитирам, да ''зло су чинили сусједи нама и ми њима, али ми (Срби) у много мањој мјери''.

Погледајмо истини у очи! Да поново не помињем страдале у несрећном рату који, по мом дубоком уверењу, ниједној страни није ништа добро донео. То је, у сваком случају, моје мишљење. Страдања ни у миру нису престала. Колико је наших храмова обесвећено последњих година? Пре неки дан читам извештај: у цркви Светог Прокопија у Рајевом Селу, која је иначе сва ишарана речима које је срамота понављати, поред осталог стоји и следеће: „Истријебит ћемо вас, стоко српска!” и потпис аутора: „Усташе”. Недавно се догодио и физички напад, и то не први, на Душана Дедоевића у Смртићима код Окучана. Раније су му полупали аутомобил, на различите начине претили му смрћу.

Током прошле године Српском народном вијећу у Загребу пријављено је стотину осамдесет напада на Србе, а извештаје о њима има и Свети Синод у Београду. Кажу да невољници, наши верници и сународници, пријављују тек сваки трећи или четврти такав случај. Да ли таква ситуација у Хрватској посебно узбуђује неког званичника? У Јасеновцу су биле исписане речи усташког поздрава. На све то сам мислио. Јер, зла има и даље. Не могу да замислим да се у неком српском граду, пред институцијом хрватске мањине, окупи руља да урла, прети смрћу, вређа. Демократија, ваљда. Да ли је демократија када на државној телевизији кажу да је случај убиства српског детета – за које, наравно, нико није осуђен, а убице су познате свима – медијски „пренапухан”? Овим речима ја не поричем, а још мање оправдавам, зла за која су криви неки Срби. У истој мери и на исти начин се молим Богу за све невине жртве и страдалнике, било да су то Срби, Хрвати, муслимани или неки други.

Искључиво желим мир, молим се за мир. Нисам, нажалост, приметио да је, у последњих двадесетак година откако је рат, Богу хвала, завршен, неко од верских предводника Хрватске јасно осудио неки напад на Српску Цркву, на неког православца, да је рекао: не сме се претити другоме само зато што је хришћанин који се крсти са три прста, не сме некажњен остати убица православног детета, не сме се уништавати ни обесвећивати хришћански храм. Наш песник, велики Његош, каже: „Да је иђе брата - да пожали, кâʹ да би помогâʹ”.

Недавно сам чуо - дај Боже да то није истина! - да чак и старе дрвене куће на Кордуну и у Банији, у којима су до пре две деценије живеле српске породице, размонтирају, даску по даску, нумеришу и, лепо сложене, односе некуда даље, где Срба није никада ни било, и поново их постављају да се у њима поново живи. Углавном нестаје српска материјална баштина. У тим условима некоме пада на памет да тражи да се иконе и друга ремек-дела српске православне уметности врате у крајеве из којих су спасена, а не од беса однета. Погледајте фотографије цркве у Рајевом Селу, па ми Ви кажите: колико је то реално? Зар ми први не желимо да свака икона, књига, рукопис, буде онде где је била вековима, и то у временима када ни Хрватска ни Србија нису постојале као самосталне државе? Али зато су потребни предуслови – најпре безбедност тих светиња, а затим технички услови њиховог чувања и одржавања. Зар треба по ко зна који пут подсећати на уништавање српског сакралног и културног блага на простору од Срема до Далмације (време НДХ) и од Пакраца до Барање (време НДХ и деведесете године 20. века)? Напомињем да је Српска Православна Црква свим часним Хрватима – а било их је, хвала Богу, не мало – јавно одала признање, а неке од њих, и сада живе, одликовала својим највишим одликовањима.
Понављам још једном и хиљаду пута: следимо Спаситеља, молимо се за мир, делатно радимо за мир! Браћа смо и само браћа. Ако неко мисли да Срби и Хрвати нису словенска браћа, а има и таквих, ваљда смо браћа по Христу и учењу које нам је оставио и које морамо да следимо.

8. Мислите ли да је потребно вагати тко је коме учинио веће зло? А и када се већ то каже, сматрате ли да је масовни одлазак Срба из Хрватске 1995. могуће проматрати изван контекста свих ратних страхота од 1991. на даље?

Слажем се са Вама. Ништа није могуће посматрати ван историјског контекста, на пример ван покушајâ да се оствари план о решавању српског и јеврејског питања у Хрватској, који је формулисао Павелићев нећак, Миле Будак, по формули „три трећине” (побити, покатоличити, протерати). Додуше, Будакова пропорција није остварена идеално. Већина није хтела да промени веру, па су завршили у Јасеновцу, Јадовну, разним Голубњачама... И „војно-редарствену акцију” Олуја посматрамо у историјском контексту; њене последице такође. То није Будаков план и програм, али нипошто није ни добровољни одлазак Срба из Хрватске, тобоже на наговор Београда.

9. Апостолски нунциј у Хрватској у више је наврата поновио како је за папу Фрању неупитна светост кардинала Степинца. Упозорио је и да хрватски католици "требају имати још мало стрпљивости'', причекати да би могли протумачити ''нашој браћи православнима посао који смо направили у процесу канонизације, да на тај начин велики кардинал Алојзије Степинац може бити не само светац за Хрватску, већ велики светац за универзалну Цркву''. Што очекујете од Комисије коју је Папа предложио а за коју су и православна и католичка страна поприлично фокусирани па се сада прелази на разговор о најспорнијем дијелу Степинчева живота, онај за доба Другога свјетског рата и трајања НДХ? Да ли прихваћате овај дискурс папина дипломата у Загребу али и хрватских бискупа који говоре како, ето, ви православци не схваћате величину Алојзија Степинца?

Браћа епископи који су чланови те комисије рекли су ми да је договор да, док комисија ради, неће подробније обавештавати јавност. Тога се треба држати.
Нунције је дипломата. Дипломатија има своје законе и обичаје. Разумем га као дипломату, али га не разумем у контексту договора о начину обавештавања јавности. Ипак је одлуку о оснивању комисије, њеном формату и начину рада, донео папа. Ми смо је са задовољством прихватили.

Приче појединих хрватских бискупа да процес Степинчеве канонизације тече нормално, без обзира на рад Комисије, коју проглашавају минорном и академском, а не црквеном и међуцрквеном, једноставно су неозбиљне, најблаже речено. Јасно ми је да за ту моју браћу по служби ни ја ни моја Црква нисмо ауторитет, али сматрам да би папа Фрања И требало да им јесте ауторитет, и то коначни. Зар није чудо да испадне како српски православни епископи више држе до ауторитета римског епископа неголи поједини хрватски католички бискупи?

10. У Српској Православној Цркви су, ако сам добро схватио, увјерени да ће се радом Комисије ''истовремено доћи и до нових увида у хисторијски контекст у коме је деловао кардинал Степинац, као и у комплекс односа наших двеју Цркава и односа српског и хрватског народа у време Другог светског рата''. С којих полазишта крећу ваши представници? Што може бити заједничка полазишна точка за те преговоре, односно за тај дијалог?

Истина не може бити тема преговорâ. Истина нема два лица.
Једина полазна тачка мора бити истина, односно спремност на прихватање чињеницâ. Само у том духу рад Комисије може бити плодотворан и користан. Ако прихватамо истину, нема победника и поражених. Сви смо победили.

11. Степинчева канонизација би, сматрате ви, ''православно-католичке односе, као и односе Срба и Хрвата, суседних и географски измешаних хришћанских народа, без сумње вратила дубоко у трагичну и нашега хришћанскога призвања недостојну прошлост''. Због чега сматрате да је Степинац препрека тим односима? Што би за вас значила, како се понавља у Хрватској, па и у наступима апостолског нунција, готово сигурна канонизација која је сада само пролонгирана?

Није корисно, по ономе шта би било кад би било, нагађати о тако озбиљним стварима. По окончању рада комисије, коначну одлуку ће донети папа Фрања. Она, каква год да буде, католике ће обавезивати, а православни ће њоме бити или задовољни или незадовољни.

12. У једном недавном разговору с владиком пакрачко-славонским господином Јованом Ћулибрком спомињали смо паралелизам са случајем папе Пија XII. Наиме, Пољаци и Жидови гаје доста тешке успомене на Пија XИИ. јер сматрају да је прешутио њихово страдање зарад мира с Трећим рајхом, као и да око Пија XИИ. уопће узевши постоји велика контроверза и око његовог односа према холокаусту - до те мјере да он до сада није канонизиран нити то пада на памет папи Фрањи да проведе. Руководите ли се и ви тим опрезом када се супротстављате Степинчевој канонизацији?

Нацисти у Европи нису били пријатељи Католичке Цркве. Било је примера страдања, правог мучеништва: кармелићанка Едита Штајн у Холандији, затим отац Максимилијан Колбе, други пољски свештеници побијени у Дахау, Матхаузену... Као у време Диоклецијанових гоњења. Нисам, нажалост, чуо за много примера протеста и отпора у НДХ, чак ни када су убијани словеначки католички свештеници и хрватски старокатолици. Наравно, и тада је међу Хрватима било и искрених верника и добрих људи. Али они нису могли да учине готово ништа.

13. Докле ће се наставити лицитација с бројем жртава усташког геноцида у Јасеновцу? Ово је пак важно, констатира Владика Јован: и београдски Музеј жртава геноцида и Спомен-подручје Јасеновац у овом тренутку имају приближно исти број имена жртава Јасеновца. Па каже да је то ''свакако најдрагоцјеније што имамо и добар основ за сваку будућу сурадњу''. Какав је ваш став по питању броја жртава?

Ове године сам, заједно са Васељенским Патријархом Вартоломејем и браћом архијерејима из наше Цркве и других помесних Цркава, био на том страшном и светом месту. Када помислите шта се тамо дешавало, у тој лепоти и славонској питомини, можете само да занемите. Само молитва остаје. Страдале су хиљаде, стотине хиљада, знани и незнани, побројани и само Богу знани и од Бога прослављени. Мислим да свако треба да оде на то свето место. Мој претходник, велики Патријарх Павле, имао је обичај да каже да се треба молити и за непријатеље, јер не знају шта раде. Треба смоћи снаге и за то. Молити се и за њих јер нису знали шта раде. На жалост, комунистичке власти нису дозвољавале систематско бављење пострадалима у Другом светском рату. То је дужност овог покољења, према самима себи, према цивилизацији, а највише према тим светим новомученицима. Не треба лицитирати. Свако треба да ради свој посао: историчари, свештеници, патолози, палеонтолози. Важно је да имају средстава за рад и да их нико не омета.

14. Како иначе процјењујете квалитету односа између Србије и Хрватске?

Миру, верујем, упркос искушењима и оптерећењима, историјским и савременим, теже и наше две државе. Сви им морамо помоћи. На епископима обеју Цркава је велика одговорност. Неки је можда не схватају у довољној мери.

Када сам пре две године у Загребу устоличио митрополита Порфирија, поручио сам му да је позван да Христовом љубављу надилази све проблеме који постоје међу људима и народима, да као човек дијалога чини све што до њега стоји на путу мира и помирења; да свесрдно, јеванђелским начином, ради на миру, да проповеда љубав Христову. Он је то и прихватио, заиста тако и чини. Слично сам поручио и епископу Јовану. Кажем, одговорност политичарâ је велика, али треба им наша помоћ, помоћ бискупâ и епископâ, чија реч о миру остаје дубоко у срцима верникâ.

15. Што још могу учинити прваци Цркава у Србији и у Хрватској да дође до побољшања односа за које бивши предсједник Хрватске проф. Иво Јосиповић управо каже да су пали на најнижу разину од 2000. године?

Радујем се иницијативи премијера Вучића за решавање проблемâ и даљи напредак местâ у Србији у којима живи хрватска мањина. Радујем се и томе што ће ученици хрватске народности ускоро имати на матерњем језику и оне, преостале, уџбенике који су до сада недостајали. Подржавам такво деловање и радујем се сваком напретку наших суграђана Хрвата у Србији. Све њихове проблеме, у границама расположивих могућности, држава треба да решава. Она јесте држава српског народа, али је у истој мери и њихова држава - штавише отаџбина. За то имају нашу пуну подршку.

И овом приликом подсећам наше свештенство да, без обзира на то да ли су Срби и да ли су православне или неке друге вере, сви наши суграђани и суседи су наша браћа. О томе треба да говоре верницима, тако да их уче. Све нас је један Бог створио, свима нам је Он Отац. У Србији нема грађана првог и другог реда. Надам се да ће ускоро тако бити и у Хрватској: да ће бити решени проблеми избеглих и прогнаних, да неће бити разбијања ћириличних табли, да ће престати претње, шиканирања и обесвећивање православних храмова погрдним натписима и срамним словом У на зидовима храмова. Очекујемо и гласно залагање наше у Христу браће, хрватских бискупа, за све ово.

Тада ће свима бити лакше, а односи ће бити бољи. Политичари ће само надграђивати на јеванђелским начелима које смо ми хришћани дужни да поставимо.

16. Занима ме како сте доживјели сусрет папе Фрање и московског патријарха Кирила у Хавани? Много више од формалног екуменизма, од свих његових декларација и конференција, многи сматрају важним елементарну људскост, елементарну комшијску љубав и поштовање, пружену руку у помоћ и истинско занимање за добробит другога, тко год он био. А то је, чини се дух који је био присутан тијеком тога сусрета на Куби.

У праву сте. Дух тог сусрета, изговорене речи браћа смо и сличне, не одражавају формални дух него суштинско разумевање и жељу да сами буду пример хришћанима широм света, а посебно на подручјима где су православни и католици измешани. Ни њихову Поруку нисам доживео као формалност, као производ међусобних компромиса ка постизању некаквог жељеног циља. Наравно да је компромис нужан, али декларација је суштинска, животна, најбоља анализа места Цркве у данашњем свету у односу на заједничку историју првог миленијума и у односу на векове сукобâ и раздељености. Декларација даје одговор на позив Божји да заједнички сведочимо јеванђелске вредности и да заједнички одговарамо на изазове савременог света. У духу и смислу ове њихове поруке, могу се наћи и одговори на нека Ваша питања, поготову она која се тичу односа између два суседна хришћанска народа, Срба и Хрвата.

17. Вратио бих се још мало на ваше писмо у поводу Васкрса. Кажете овако: ''Будимо супатници онима који страдају, плачимо с онима који плачу и тјешимо их надом у Господина! Нека наше служење Богу не буде ново издање фаризејске вањске побожности! Какву ћемо онда награду примити? Жртвујмо се за ближње! Дајмо ономе тко нема! Смирено славимо Бога ријечима покајаног цариника који тако нађе оправдање!'' Како гледате на кршћанску карту свијета и на тренутак вјере у вашој цркви?

Слика света у овом историјском тренутку је ипак суморна, заправо трагична. Главна карактеристика те слике је да, после двадесет векова постојања, са историјске сцене полако нестају народи који су први примили хришћанство. Било је, нажалост, потребно да привредно најразвијенији део Европе дође до таквог степена отуђености од својих вредности, од вредности које су га створиле, да постане могуће да се догоди таква миленијумска катастрофа на Блиском Истоку. То су спојени судови.

Са друге стране, у земљама Источне Европе, у народима који су били иза гвоздене завесе, у Русији више него било где, на делу је снажна обнова вере, градња хиљада и хиљада храмова (у просеку три нова храма дневно), духовних школа, манастира... Таква духовна кретања постоје, у извесној мери, и у Српској Православној Цркви. После деценија у којима је Црква била потпуно истиснута из јавног живота, сада, посебно у Србији и Републици Српској, имамо видан напредак: веронаука се предаје у јавним школама; Богословски факултет је поново део Универзитета; упркос економској кризи на све стране се граде нови храмови; ради десетак црквених радио-станица... Наравно, све то је далеко од идеалног, али морамо бити благодарни Господу на свему.

18. Зашто мислите да се виђенији српски политичари често долазе конзултирати с вама, рецимо, међу инима и предсједник Томислав Николић? Можете ли увјерити читатеље да то не нарушава принцип одвојености Цркве и државе, што стоји у Уставу Србије, и да није угрожена секуларност друштва?

Наша Црква не учествује у доношењу политичких одлука. Ми захтевамо поштовање правâ градјана који су верници, и то било да су православци или да су католици, протестанти, муслимани, Јевреји, свеједно. Ми од државе тражимо да поштује верска права свих. У дневнополитичким и страначким одлукама не пада нам на памет да учествујемо. То припада политичарима. Сви политичари, макар од 2000. године, уважавали су чињеницу да се преко деведесет процената грађана изјашњава да су верници, а око осамдесет пет процената да су православни верници. Стога, али и из личног пријатељства, посећују патријарха – раније патријарха Павла, сада мене. Природно је да разговарамо о друштвеним проблемима и размењујемо мишљења, али без страначког опредељивања. Знам да понегде тога има, чак и отворено. Али у Србији тога нема: Црква и владике јавно се не опредељују за неку странку нити лобирају за неког министра. Не дај Боже! Такве ствари дугорочно би збуњивале народ, а нису ни у духу светог Јеванђеља. Али, ако мишљења дају невладине организације које имају пар десетина чланова, како то ускратити Цркви?

Одвојеност пак Цркве и државе не значи, као у комунизму, изгон Цркве из јавног живота, често силом и гоњењима, него одвојеност компетенцијâ, у слободи и у духу сарадње онде где је потребна и свестрано корисна.

19. Чуо сам, припремајући се за овај разговор, критике на рачун СПВ-а, али и градова и подузећа, јер се, кажу, злоупотребљава прелијеп и свет обичај обитељске крсне славе како би се обиљежавале славе јавних подузећа или опћина и градова, да је то непримјерено јер нарушава углед Цркве, односно да би се друштво, али и јавност, требала евангелизирати на другачији начин, а не преклапањем црквених и јавних, односно државних благдана. Који је, молим вас, ваш став?

Слава је веома леп обичај. Први пут чујем да некоме смета ако неко предузеће слави своју славу. Слава је уткана у културу нашег народа. То је њен нераскидиви део. Знате, од краја другог рата па све до осамдесетих година прошлог века, није било сата да неки православни свештеник није био у затвору. Па као што су многобројни ти свештеници страдалници, многобројни су и они који су их прогањали. Њима и њиховим духовним потомцима смета слава. Смета онима који су истеривали Цркву из јавног живота, хапсили свештенике и слично. Не треба поново евангелизирати некога ко с колена на колено слави салву. Све је јасно ономе ко целива славски колач, са својом децом и породицом, пријатељима или колегама на послу, и један другоме говори: „Христос је међу нама!” Верујте ми: не смета њима слава него им смета Христос.

Слави пре свега породица, а онда и свака шира заједница као проширена породица, док сав народ има своју свеопшту славу.

20. Имате дуг живот и невјеројатно сте јак и здрав у вашим годинама. Имате силну енергију и заиста вам се дивим. Када се осврћете на пријеђени пут тијеком вашега живота, што видите?

Колико сам јак, то само Господ и ја знамо. Ја знам да нисам. Ако и постоји нека снага у мени, то ми је дато од Господа Бога из само Њему знаних разлога. Хвала Вам на лепим жељама. Свакодневно се преиспитујем да ли сам достојан поверења и воље Божје којој сам се у потпуности предао. Када се осврнем, видим вољу Божју која је свеприсутна и у тренуцима када је моја сасвим друкчија или је нема.

21. Захваљујем вам на овоме разговору и морам вас питати која је ваша највећа жеља?

Жеља ми је да у светлости празника Рождества Господа нашег Исуса Христа поздравом ХРИСТОС СЕ РОДИ! исповедимо и објавимо свима да се у Витлејему роди ХРИСТОС – Помазаник Божји, Који је по Божјој вољи и Који је ЕМАНУИЛ, што значи - С нама је Бог! Да би био са нама, желим да сви отворимо своја срца да она буду Витлејем у коме ће се родити Љубав Божја. Примимо Христа у своја срца и у своје домове, примајући ближњега свога као Њега Самог, не гледајући ко је ко. Желим да сви смогнемо снаге да међусобно опростимо једни другима, чему нас и учи Господ Исус Христос и да и Срби и Хрвати граде мир и љубав јер зло никоме добра није донело.

Слава на висини Богу, а на земљи мир и медју људима добра воља! Мир Божји, Христос се роди! Ваистину се роди! Срећан вам празник Рођења Спаситељевог!
Хвала!