Недеља по Богоjављењу

ПОНЕДЕЉАК (32.)

Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има веру а дела нема? Зар га може вера спасти? (Јак.2,14). Пут ка вери је покајање. А у покајању шта треба говорити? „Сагреших, али нећу више. Heћy више да грешим, нeгo ћy да живим по заповестима“. Као што са стицањем вере покајање не престаје, већ је прати до краја, тако и решење – живети по заповестима – остаје на снази и при вери. Због чега онај који верује, уколико је вери пришао правим путем, тј. путем покајања, бива ревностан у испуњавању заповести и вршењу добрих дела? Па, вера му даје снажне побуде: она му пружа и благодатне силе кроз Свете Тајне. Тако вера садејствује делима (Јак.2,22). Опет, и дела усавршавају веру. Јер, док неко на делу не учини оно у шта је поверовао, дотле вера као да није вера. Она постаје очигледна само на делу. И не само очигледна, него постаје и снажнија. Дела дејствују повратно на веру и учвршћују је.

УТОРАК

Смокви која је била богата лишћем али није имала плода, Господ је одузео благослов – и, она се осушила (Мк.11,13-20). То је поука делом. Под смоквом се подразумевају људи који су наизглед исправни, док су по суштини својих дела недостојни одобравања. Ко су ти људи? То су они који знају да красно разговарају о вери, али немају саму веру. Они појмове вере имају само у своме уму. Такви су и они који су исправни само по спољашњем понашању, док су по својим осећањима и расположењима врло неисправни. Они праведна дела показују само дотле док нису у стању да сакрију своју неисправност; чим је, пак, то мoгyћe – они их не чине. На пример, они дају милостињу када неко проси у присуству људи; уколико, пак, просјак буде сам, они га чак и изгрде. Они иду у цркву да се моле Богу; на очиглед свих се моле, а и код куће се моле да се не би осрамотили пред домаћима. Међутим, чим су сами – нeћe ни да се прекрсте. О мисаоном и срдачном обраћању Богу нису ни чули. Ми се, пак, помолимо да Бог не допусти да и сами будемо такви. Јер, у том случају не бисмо могли да избегнемо суд изречен над смоквом.

БОГОЈАВЉЕЊЕ

Крштење Господа је названо Богојављењем зато што је у њему тако очигледно јавио себе једини истинити Бог, у Тројици прослављани: Бог Отац – гласом са неба, Бог Син оваплоћени – крштењем, Бог Дух Свети – силаском на Крштаваног. Ту је објављена и тајна односа Лица Прасвете Тројице. Бог Дух Свети од Оца исходи и на Сину почива, премда и не исходи од Њега. Овде је показано да је Оваплоћење, као домострој спасења, извршено оваплоћеним Богом Сином, уз саприсуство Духа Светог и Бога Оца. Објављено је да је спасење могуће једино у Господу Исусу Христу, благодаћу Светог Духа, по благовољењу Оца. Све хришћанске тајне сијају овде својом божанственом светлошћу и просвећују умове и срца оних који са вером проводе овај велики празник. Приђите, потецимо умом горе и погрузимо се у сагледавање тајни нашег спасења певајући: „Док си се крштавао у Јордану, Господе, јавило се прослављење Тројице, јавило се спасење наше од Тројице устројено, које нас тројично спасава“.

ЧЕТВРТАК (ПРЕТЕЧИН САБОР)

Свети Јован је сведочио о Христу Исусу да је заиста Јагње Божије, које узима на се грехе света (Јн.1,29), да је обећани Избавитељ, очекиван од свих. Слушали су то они који су били поред њега, те вероваху. Од њих је ово сведочанство прешло на народ и сви су прихватили да Онај за кога Јован сведочи није обичан човек. И Спаситељ је на ово указао када је у последње дане црквеним старешинама у храму поставио питање: „Одакле је крштење Јованово, с неба или од људи?“ (Мк.11,30). Они су, међутим, избегли да одговоре, премда је било немогуће не видети да Јован није сам од себе дошао да крсти водом. Међутим, да су то признали, били би одмах дужни да признају и његово сведочанство, тј. да пред њима стоји Обећани, и да се покоре Његовом учењу. А то они нису хтели, и то не из било каквих оправданих разлога, него једино из предубеђења. Но, њихова тврдоглавост ниуколико не умањује силу сведочанства светог Јована. Оно је и сада онолико поуздано колико је то било и онда када је изашло из његових уста. И ми светог Јована Крститеља слушамо као оног који нам указује на истинитог Избавитеља, оживљавајући своју веру опипљивим доказима.

ПЕТАК

На дан Богојављења на делу је показано да се домострој нашег спасења врши Господом Исусом Христом, по благовољењу Оца, при садејству Светога Духа. Сада нам реч апостола указује на то да и спасење свакога понаособ не бива друкчије него дејством Пресвете Тројице – Оца и Сина и Светога Духа: По предзнању Бога Оца, освећењем Духа за послушање и кропљењем крвљу Исуса Христа (1.Пт.1,2). Видећи онога који је спреман да поверује, Бог Отац га сусреће својим благовољењем и призива спасењу благодаћу Светога Духа. Призвавши вери оног ко је поверовао и укрепивши га у њој, Дух Свети га у тајни крштења окропљује Крвљу Господа Спаситеља. Стекавши тако улаз у њега, Он га испуњава и у свему му помаже на путу његовог спасења. Због тога треба да хвалимо, појемо и величамо Пресвету Тројицу, благог Саустројитеља нашег спасења, и, са своје стране, да уложимо сву ревност, журећи да украсимо себе свим врлинама, по образу Онога који нас је саздао, и обновио, како се не бисмо показали неплодним за познање Господа и како себи не бисмо затворили улазак у вечно Царство Његово, у које смо позвани (2.Пт.1,5; 8; 11).

СУБОТА ПО БОГОЈАВЉЕЊУ

Апостол облачи Хришћане у свеоружје Божије (Еф.6,11). Ово је у сагласности са прошлим поучењем. Јер, онога који је, чувши позив Божији, предузео почетак новог живота и, уз помоћ благодати Божије, са своје стране принео сву ревност, очекује борба а не почивање на душецима. Он је оставио свет, и свет ће због тога почети да га притешњава; он се истргао из власти ђавола, и ђаво ће га гонити и постављати му замке како би га скренуо са доброг пута и опет вратио под своју власт; он се одрекао себе, одрекао се сопствености са свим мноштвом страсти, но грех, који живи у нама, не пристаје да се одједном растане са животом у самоугађању, те ће стално покушавати да, уз разне обмане, опет успостави онај поредак живота којим се тако богато раније хранио и насићавао. Ето три непријатеља – сваки са безбројном војском. Главнокомандујући је ђаво, а његови најближи помоћници су демони. Они све подстичу ка греховном животу – противнику духовног живота. Због тога апостол, као да других сасвим и нема, против њих и наоружава Хришћанина. Јер, говори, не ратујемо против крви и тела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју (Еф.6,12). Јер, кад њих не би било, може бити, ни борбе не би било. Исто тако, ако се они одбију и поразе, ми остајемо без непријатеља. Нека, дакле, свако види куда треба да усмери своје стреле или, у крајњем случају, са које стране треба највише да се чува. И нека се чува! Апостол је навео неколико оруђа. Међутим, сва она имају силу само у Господу. Због тога су нам опитни духовни борци и предали: именом господа Исуса побеђуј противнике.

НЕДЕЉА ПО БОГОЈАВЉЕЊУ (32.)

Јуче је апостол Хришћанина, који је ступио на пут спасења, наоружао духовним свеоружјем: а сада, ради поткрепљивања у тешкоћама, указује на руководитеље у том борбеном течењу и последњи свети циљ свега. Руководитељи су пастири и учитељи које је Господ даровао Цркви (Еф.4,11-13) и чијим устима је сам изрекао све што је потребно као руководствено указање. Они помажу свакоме ко им се обрати са вером и молитвеним обраћањем Господу. Ову истину знају они који, уз самоодрицање, иду путем Господњим и, без жаљења себе, воде борбу са непријатељима спасења. Они код својих пастира увек срећу помоћ и уразумљење, чак и онда када, са стране посматрано, изгледа да их не могу очекивати. Јер, они прилазе Господу а не људима. А Господ је увек готов да преко ових људи руководи и уразумљује сваког ко искрено и са вером од Њега тражи помоћ. Светли, пак, и последњи циљ је – мера раста пуноте Христове, узраст савршеног човека. Сви знају шта је савршен човек у обичном смислу и не може се наћи човек који не би желео да постигне такво савршенство. Међутим, нико не зна шта је савршен човек у Господу, осим оних који су достигли тај узраст. Ово, наравно, никоме не треба да послужи као повод за хлађење ревности која је неопходна за постизање тог узраста, него, напротив, као разлог да се она разгори. Јер, непознавање њега зависи од висине духовног савршенства које се назива мужевним узрастом живота по Богу. Апостол га одређује као усвајање свих пунота савршенства које је пројавио наш Господ Спаситељ. Из овога свако види због чега овом позиву треба прићи са „свом ревношћу“.