Једно време читала се код нас по црквама читаву годину дана једна молитва у којој су, између осталог, биле и ове речи: „Господе, спаси нас од нас самих!“
У први мах то звучи мало необично. Зашто би нас Бог спасавао од нас самих кад је – мислимо ми – и тако сваки човек себи највећи пријатељ?
Али ако само мало боље загледамо у живот, увиђамо да човек у већини случајева може да буде себи велики непријатељ и уме да нанесе себи страховито много зла.
У једном селу крај манастира Каленића показали су нам неког бедно одевеног и по изгледу судећи сасвим пропалог човека и испричали да је томе несрећнику било остало од оца најлепше имање у селу које је он по очевој смрти за врло кратко време пропио и упропастио. Долазило је дотле да је односио у кафану и на коцкарски сто постељне покриваче и женине хаљине. За тога се човека никако не би могло рећи да је био пријатељ себи и он је својом неуредношћу и расипношћу стварно нанео себи и својима далеко више зла, него што му је нанео ико други.
У једном женском манастиру живела је нека врло даровита калуђерица: ванредно је певала, везла и сликала. Али су из године у годину почеле долазити у манастир све нове и нове сестре и међу њима се нашло доста способних. То је ону даровиту монахињу која је некада била прва у свему толико погађало да ју је сваки успех млађе сестре ужасно болео. Постала је била у толикој мери завидљива да јој се живот претворио у прави пакао. А Бог јој је био дао толико дарова да јој је живот могао бити као рај. И за ту се сестру не би могло рећи да је била пријатељ себи. И она је, предајући се неразборитој зависти, осудила саму себе на непотребне, али страховите муке.
Али, не наносе себи зло само пијанице и не муче себе само болесно завидљиви, него наносе зло себи и загорчавају свој живот и обични честити људи кад оне муке и ране које им задају други сами још позлеђују и повећавају. На земљи нема места где бисмо се могли склонити да нам људи не нанесу зло. Или ће нас увредити, или ће нас оклеветати, или ће нам нанети какву било рану на души. Од тога се нико и нигде на земљи не може спасти. Али на нама стоји да тај бол и те ране које нам други задају сами још не позлеђујемо и не повећавамо.
Достојевски је испричао живот онога младића кога су другови још у детињству страшно вређали због његовог ванбрачног порекла. Њега су те увреде толико пекле да је још читав низ година после тога свакоме новоме познанику већ од првих речи с неком чудном и болесном озлојеђеношћу саопштавао да је он ванбрачно дете, премда га за то више нико није питао. Он је оне увреде које је у детињству примио непрестано позлеђивао и себе без стварне потребе мучио.
Има, опет код Достојевског, она тужна повест о честитом старцу Николи Сергијевићу, чија је јединица кћи била одбегла из родитељског дома једноме младићу који је није био нимало вредан и чија је породица и без тога била нанела старцу Николи много бола и увреда. Старац је у увређеном родитељском поносу проклео кћер, наредио да се њене ствари избаце из куће и спале и забранио да се у његовом присуству њено име уопште спомиње. Увређени понос није му дозвољавао да опрости кћери ни онда када ју је онај лакомислени младић напустио, а очинска љубав гонила га је да кришом, кад нико не види, узима медаљон са кћерином сликом, да га љуби, да с том сликом разговара и да јој говори милоште и нежности као кад му је кћи још била дете. Увређени понос није му дао да јавно спомене име своје јединице, а ноћу, кад га нико није видео, одлазио је под њене прозоре, стајао и гледао неће ли можда на завеси видети кћерину сенку; прилазио је њеним вратима и стајао у мрачном ходнику и на степеништу и слушао неће ли чути њен глас или корак. И трајале су те страшне и непотребне муке све док очинска љубав није, најзад, победила увређени понос и док старац није поново примио своје дете у очински загрљај.
Али зашто наводити примере из манастира и из књига кад је и сваки од нас током живота тако често задавао бол себи и озлеђивао ране које су му други наносили? Колико је сваки од нас пропатио због увређеног самољубља, због љубоморе, због увређеног поноса! Та пола живота прође нам у томе!
Кад је наш Спаситељ говорио своју чувену Беседу на гори, Он је првих девет поука отпочео речју „блажени“. Реч „блажен“ на оном источњачком језику на коме је први пут изговорена значи: онај који не гризе себе.
Не гризи, дакле, себе, не мучи себе… Доста је што те муче други, не мучи још и ти сам себе.
Не мучи себе завишћу, јер тиме не заустављаш успехе онога коме завидиш, него само ствараш од своје душе пакао.
Не мучи себе мржњом ни према највећем непријатељу, јер тиме не шкодиш ономе кога мрзиш, него само разједаш сопствену душу.
Не мучи себе памћењем увреда, јер се тиме не светиш ономе који те је увредио, него само дозлеђујеш овоје сопствене ране.
Свети Јован Лествичник је писао: „Злопамћење је као трње забодено у душу“.
Зашто онда памтити зло, зашто носити то трње у души, зашто гристи себе када је далеко лакше опростити, и заборавити, и волети, него тај јед у себи носити?
Јеванђеље нас, браћо и сестре, учи да будемо истински пријатељи себи, да кротошћу, праштањем и љубављу улепшавамо живот и себи и другима.
Нека би нам зато наш Спаситељ био у помоћи да не носимо у срцу ништа ни против кога, него да нам у души буде светло, лако и радосно као у царству Оца нашег небеског коме нека је слава у векове! – Амин.
