Владимир Шћербинин је снимио око 80 документарних филмова, а 1994. године је основао иконописну радионицу у Сретењском манастиру у Моксви, чији мајстори су осликали више од 18 храмова у Русији, Србији, Украјини и Пољској. Сретењски манастир је издао књигу Владимира Шћербинина под насловом «Срце скрушено». Она представља пут вере, устремљен ка вечном животу, изложен кроз личне приче аутора. То је књига о повратку нашој истинској природи кроз покајање, која нам казује како да се верно држимо пута Господњег.
Кажу да у наше доба више нема праведника, а посебно у велеграду као што је Москва. Али тако су говорили и у мојој младости: зар може нешто добро да изникне на безбожничком совјетском тлу? Међутим, праведници су били међу нама и тада, а уверен сам и да су и данас ту.
Једноставно, у данашње време православци траже и желе нешто друго. Њих привлаче харизматске личности, које уживају велику популарност у народу. То су људи који шокирају оштрим речима или провокативним поступцима.
А светост је увек стидљива, непорочна и тиха. Она зазире од бучних раскрсница и вике људи. Тако је одувек било.
* * *
Сасвим недавно, по земаљским мерилима, свега пре 13 година, упокојила се у Господу схимонахиња Марија (Тепљакова), супруга бившег протођакона московског Тихвинског храма оца Алексија.
Тај храм се налази у близини метро станице ВДНХ (велики сајамски центар у Москви – прим. прев.), недалеко од бившег студентског дома ВГИК-а (еквивалент Факултета драмских уметности прим. прев.). Тамо смо ишли, док смо били студенти, на све празнике и на све недељне службе. И врло често смо посећивали ту цркву са намером да чујемо како отац Алексије пева на крају јутарње службе «Свјат Господ Бог наш». Имао је слаб, старачки глас (тада је имао преко 70 година), али чинило се као да не пева он, већ сама његова душа.
Отац Алексије је изгледао као светац са иконе: витак, са дугом седом косом, која му је прекривала рамена, са густом брадом и добродушним осмехом.
Када би он разговарао са неким, изгледало би као да се цео предаје саговорнику, толико је у њему било искрености и топлоте, толико га је занимао човек, који се налазио пред њим.
Живот оца Алексија није био лак. Он је био искушеник Даниловског манастира у Моксви, када је манастир већ био пред затварањем. Једног дана дошао је игуману – епископу Фјодору (Поздејевском), како би сазнао шта му је даље чинити у животу. Комунисти су дотад позатварали скоро све манастире, једино што му је преостало је да се повуче у катакомбе или да ступи у безбожнички свет.
Владика је помно осмотрио њега, па њу, потом узео њихове руке и сјединио их, уз речи:
«Будите заједно заувек».
Не само да се у том тренутку њих двоје нису познавали, него нису никад ни видели једно друго, али су остали верни благослову владике до краја свог живота.
«Живот је пролетео, дословце, за један дан, – казала нам је попадија после четрдесет дана од упокојења оца Алексија. – Живели смо у беди и сиромаштву, отац Алексије је радио у гаражи возног парка ЦК комунистичке партије (каква иронија!). Али било нам је весело и радосно, а живот је био лак. Не само што се за ових 58 година заједничког живота нисмо ни посвађали, већ не памтим да је мој муж икада подвикнуо на мене. Истине ради, једном приликом ме је случајно закачио лактом, не јако, али ме је закачио. После тога се годинама извињавао за то».
* * *
Он је постао ђакон у педесет другој години живота, после Другог светског рата. На дан рукоположења само што није умро, тачно пред Престолом пукао му је чир на желуцу. Ништа се није десило, преживео је, али је одустао од тога да прими свештенички чин, јер је сматрао себе крајње недостојним.
Он је имао једну идеју, коју је објашњавао свакоме кога би сусрео. Он се чудио да људи не разумеју суштину Свете Тројице.
«То је јако просто, – говорио је, – узмите на пример воду, пару и лед. Они су у разним агрегатним стањима, али су у суштини једно те исто! Тако је и са Светом Тројицом!»
Он је молио образоване монахе из Москосвке духовне академије да напишу стручан чланак о томе, али су му се професори само подсмевали и посаветовали га да настави да износи своје просте молитве.
«Разумем да сам ја само неук човек, али ако људи нешто не разумеју, треба им некако објаснити!», – писао ми је, када сам већ био ангажован у својој парохији. Он је сазнао да ја пуно пишем и замолио ме је да срочим његову идеју. Али ја сам то одбио, не знам више ни због чега.
Атмосфера у њиховом стану у улици Докукина је била посебна. Посвуда су биле окачене старинске иконе и горела кандила. Имали су пуно кућних љубимаца: два стара мачка, мајмунче и великог папагаја са сломљеним крилом, кога је њихова ћерка рестауратор, добила на поклон од морнара с којима је пловила у Јапан, или може бити у Индију.
Папагај је био онај прави, гусарски. Када су им долазили гости у посету, морали су да покрију кавез тамном крпом, јер је Кеша (тако су га звали) сваког госта дочекивао са сочним псовкама. Тим ружним речима су га научили морнари. Ма колико год да су се његови нови власници трудили да га одуче од те грозне навике и да га науче да изговара молитве, никако им није полазило за руком. Кеша би псовао сваки пут када би се уплашио.
* * *
Овако је попадија Марија причала о смрти свога мужа, оца Алексија.
«Баћушка је умирао у нашој викендици, није боловао дуго и замолио ме је да не зовем лекаре. Видела сам да му је сасвим лоше, хтела сам да му приђем и да се расплачем, да га загрлим, али сам се бојала да ће он све схватити и почети да се секира.
Питала сам га:
“Како се осећаш, баћушка?”
А он се насмејао на силу:
“Добро ми је матушка. Боље него икада пре.”
И ја сам разумела да он тако говори да се ја не бих ражалостила.
Ми смо се обећали једно другом до краја живота. И када сам видела да његове очи гасну, да душа одлази, ја сам му се бацила у наручје и заридала».
Оца Алексија су сахранили у мантији велике схиме. Испоставило се да су он и попадија одавно постали монаси и живели у велеграду у свом сопственом породичном манастиру.
Испунили су свој младалачки сан – постали су монаси...
